vesti

Prikaz knjige “Hotel Jugoslavija” – Ima boga da je ko zrno bibera

Ima boga da je ko zrno bibera

Knjiga “Hotel Jugoslavija” Ekrema Dupanovića, jednog od najvećih marketara sa prostora ex Jugoslavije, zbirka je fascinantnih priča proživljenih kroz lično profesionalno iskustvo  koje su više od nostalgičnih podsećanja na “stara dobra vremena” – one su priče pouka i poruka za generacije koje danas kreiraju u industriji  tržišnih komunikacija. Knjiga je više i od profesionalne biografije – to nije samo priča o jednom neumornom stvaraocu koji je beskonačno mnogo puta počinjao iz početka već niska diskretnih lekcija čiji bi se zajednički imenitelj mogao sažeti u formulaciji da uspeh često vodi u stranputice lažne sigurnosti, a da svaki neuspeh nosi u sebi seme uspeha i da se “na lestve uspeha najlakše penje ako se staje na prečage prilika.” (An Rejnd)

Da, ovo jeste knjiga sa mirisom nostalgije za nekim zauvek prohujalim vremenima kada je u formalno rigidnijem sistemu bilo mnogo više prostora, razumevanja i podrške za inicijativu i kreativnost i kada su komunikacije, ma kako to apsurdno zvučalo, bile ležernije, ljudski toplije a profesionalno opuštenije. Oni nostalgični pustiće bar neku suzu čitajući knjigu “Hotel Jugoslavija”, a oni praktičniji izvući će zrnca poslovnih i životnih mudrosti razasuta na stranicama.

Kroz knjigu izranjaju iz prošlosti velika imena sporta, umetnosti, marketinga i neizbežne politike sa kojima se autor susretao i sarađivao – od nežnih uspomena na emotivno sazrevanje budućeg svetskog reketa broj 1 Monike Seleš preko sportsko/marketinške porodice Takač, velikih magova marketinške industrije pa sve do političkih lidera poput tadašnjeg premijera Ante Markovića čiji je program bio poslednji pokušaj očuvanja tadašnje nam domovine koju su stranci već smatrali nepostojećom. Pišući, možda i nesvesno, omaž jednom vremenu, Dupanović je kroz pripovedanje, bez skoro ijednog opterećujućeg stručnog pojma, sažeo ključne ekonomske doktrine, univerzalne za sva vremena, ali i specifičnosti menadžerskih i liderskih modela koji odvajaju uspešne od ostalih.

I najzad, u svaku rečenicu utkao je ličnu emociju – jednako snažnu i živu, kao da se radnja upravo dešava, a koja čitaoca neosetno uvlači u samo središte priče. Upravo ta emocija koja ne bledi čak i kad je od događaja dele decenije, može stvoriti osećaj da je njegov bogati stvaralački opus jedna sasvim prirodna pojava, jednostavna i nimalo zahtevna. Međutim, ta varljiva lakoća pripovedanja za one sa navikom da  “progutaju” delove rečenica u kojima se provlače, sati, dani i noći napornog rada, može biti zamka u stvaranju ideje da je dovoljno biti u pravo vreme na pravom mestu. Poruka je zapravo suprotna – sam stvaraš prilike, sam ih prepoznaješ i hvataš u letu, a onda radiš – toliko da budeš bolji, ne samo od drugih, već i od samog sebe. Pri tom, sačuvaš ono najvrednije – ljude koje si susretao, od kojih si učio, s kojima si stvarao. I zato je flaša vina ispijena s negdašnjim visokim funkcionerom Brankom Mikulićem u blokiranom Sarajevu metafora svega što  život čini vrednim življenja. Dok je sipao vino, Mikulić je rekao svom prijatelju Ekremu:  “Ovo je poslednja boca koju sam dobio od Tita”. Kad su posle rata menjali imena ulica, jedna je dobila ime upravo po Branku Mikuliću. U broju jedan te ulice živi Ekrem Dupanović koji kaže “Ima boga da je ko zrno bibera.”

Odličan predgovor Lazara Džamića zaokružio je ukupnu vrednost ovog dela. “Zato što je iskustvo knjige lično, i zato što smo svi različiti, knjige mogu da budu svašta: tajno mesto za skrivanje i bekstvo od realnosti, univerzitet, psihološka ordinacija, putovanje – i bezbroj drugih stvari. Tako je i sa knjigom koju držite u rukama…

Za mene bila ključaonica i vremeplov…podsetila me je na vreme i na zemlju u kojima sam odrastao…Nije mi tajna da je Ekremovo glavno pogonsko gorivo hronično postavljanje kamena temeljaca. Za njega, seks je uvek u početku. Neko ko voli da započinje nove stvari, neko ko ima svrab od stajanja u mestu…Jedan poseban neizdrž  za porađanjem nečeg novog, boljeg, drugačijeg.

U tom smislu “Hotel Jugoslavija” je mnogo više od nostalgičnog putovanja u privatnu istoriju. Ona je i poruka mlađim generacijama: zasučite rukave…Raspirujte, ne utinjujte želju za promenom realnosti. I nikad ne zaboravite poruku Ričarda Vajzmana, svetskog eksperta u roučavanju doprinosa sreće i slučajnosti u uspehu – ljudi za koje se misli da su srećniji u smislu da im se dešava više pozitivnih poslovnih stvari, u suštini samo su ljudi koji donose više odluka od drugih, brojčano. A pošto donose više odluka, propocionalno to znači da će imati i više dobrih odluka nego prosečna osoba.

Drugim rečima, ne znamo dok ne probamo. Ekremova poruka je eho Linkolnove “najbolji način da predvidiš svoju budućnost je da je izmisliš (kreiraš). O tome svedoči vremeplovska strana knjige Hotel Jugoslavija”. On sam je formirao svoju budućnost i mnoge marketinške modele koje mi danas uzimamo zdravo za gotovo…”

I na kraju, najbolji zaključak i preporuku za čitanje, dao je sam autor: “Knjiga Hotel Jugoslavija je moja radna biografija. U oglašivačkoj industriji sam 47 godina i za to vrijeme dogodile su se mnoge stvari koje sam htio podijeliti sa drugima, prije svega sa mladima koji rade u ovoj industriji. To je bilo neko sasvim drugo vrijeme kada se ovaj posao radio na sasvim drugačiji način. To je ono što mislim da bi moglo zanimati ljude. Ako se neko jednog dana bude latio pisanja istorije oglašavanja na ovim prostorima, neke priče iz ove knjige bi mogle poslužiti kao ilustracija.”

Stana Šehalić

Podelite tekst!