Nagrada za životno delo

Meni bi lično više značilo da je Nagrada za životno delo došla ranije, ali nagradi se u zube ne gleda, zar ne? Sa stanovišta samog koncepta nagrade, da je za životno delo – onda je prerano, jer mi se čini da nisam ni blizu da završim ono što još želim uraditi. Ako je sa stanovišta poruke da mi je vreme za penziju, onda je pravo vreme, jer imam još samo desetak godina aktivnosti pre nego što završim. A, ako je sa stanovišta kada bih voleo da sam je dobio, kasni sigurno preko 30 godina, koliko imam staža

Razgovarao: Ekrem Dupanović

Tačno prije tri godine (februar, 2008.), objavili smo prvi intervju s Ivanom Stankovićem, osnivačem i predsjednikom regionalne agencije Communis iz Beograda. Tada smo njviše razgovarali o njegovom višegodišnjem partnerstvu s Draganom Sakanom, o njihovom razlazu, osnivanju Communisa i prvim velikim kampanjama koje su lansirale novu agenciju.

Povod za ovaj razgovor je Nagrada za životno delo koju je Udruženje ekonomskih propagandista Srbije (UEPS), dodjelilo Ivanu Stankoviću krajem decembra prošle godine na svečanosti organiziranoj povodom Dana propagandista Srbije. Ispravna odluka i potpuno zasluženo priznanje. Da je ta nagrada došla i ranije bila bi potpuno zaslužena obzirom na doprinos kojeg su Sakan i Ivan dali razvoju oglašavanja u Srbiji i cijeloj bivšoj Jugoslaviji. U Studiju Marketing Beograd, a kasnije beogradskom Saatchiu, Ivan se uglavnom bavio internacionalnim klijentima i medijima. Za kreativu je bio zadužen Sakan. Kasnije, kada je Ivan osnovao Communis, a Saki New Moment, došao je do izražaja Ivanov veliki kreativni talenat.

Iskreno, znam da je Ivan potajno već nekoliko godina priželjkivao da dobije Nagradu za životno delo. Sad, kada je u njegovim rukama, imam osjećaj da bi volio da je došla nešto kasnije. Dobiti nagradu za životno djelo u najboljim životnim godinama, kada je čovjek u punoj snazi, a Ivan to jeste, neprirodno je na ovim našim prostorima. Nekako smo navikli da se najveće nagrade dobijaju na zalasku karijere, a Ivan je daleko od toga. Pred njim su još mnoga kreativna uzbuđenja. Meni se Nagrada za životno delo doima kao prva u nizu velikih nagrada za koje je spreman, mimo nagrada koje Communis svake godine dobija za svoje kreativne radove.

SAATCHI BEOGRAD JE BIO INKUBATOR OGLAŠIVAČKE INDUSTRIJE

MM: Da li je Nagrada za životno delo došla prerano, kasno ili u pravom trenutku?

Stanković: Vrlo je teško odgovoriti na to pitanje. Meni bi lično više značilo da je to bilo ranije, ali, nagradi se u zube ne gleda, zar ne? Sa stanovišta samog koncepta nagrade, da je za životno delo – onda je prerano, jer mi se čini da nisam ni blizu da završim ono što još želim uraditi. Ako je sa stanovišta poruke da mi je vreme za penziju, onda je pravo vreme, jer imam još samo desetak godina aktivnosti pre nego što završim. A, ako je sa stanovišta kada bih voleo da sam je dobio, kasni sigurno preko 30 godina (koliko imam staža). Inače, sa nagradama treba biti vrlo oprezan, znaju da pokvare ljude, oni počinju da im veruju, da ih obožavaju, glorifikuju i daju im veći značaj nego što one zaslužuju. Moj stav je bio i ostao isti – lepo je dobiti nagradu, ali je još lepše odmah je zaboraviti, jer već sutra počinje novi dan, dan u kojem moraš osvojiti neke druge, životnije nagrade od kojih živiš.

MM: Čini mi se da je odluka UEPS-a trebala doći prije par godina, kada je Nagradu za životno delo dobio Sakan. Vas dvojica ste bili tandem koji je dao najveći doprinos oglašavanju u Srbiji, pa i u bivšoj nam zajedničkoj državi. U Saatchiju su stasali ljudi koji danas vode velike srbijanske agencije. Recimo, Miša Lukić (Leo Burnett), Srđan Šaper (McCann Erickson), Dragan Đilas (Direct Media, danas gradonačelnik Beograda) i mnogi drugi.

Stanković: Tačno je da je Saatchi bio inkubator koji je iznedrio čitavu reklamnu scenu, ne samo Srbije, nego i regije. Veliki broj vlasnika ili menadžera agencija u svim zemljama bivše Jugoslavije je radio kod nas u Saatchiu. Mi smo sami sebi odgojili konkurenciju i, sudeći po njihovim uspesima, izgleda da smo Sakan i ja bili bolji pedagozi, nego biznismeni. Situacija kakva je bila pogodovala je njihovom osamostaljivanju, barijere za ulazak u profesiju su bile i ostale ništavne (dovoljno ti je da imaš kompjuter i klijenta, pa da otvoriš sopstvenu agenciju), a zakonska regulativa nije baš išla na ruku vlasnicima biznisa. Ali, nad prosutom vodom ne vredi plakati.

MM: UEPS je dao svoje obrazloženje za nagradu koja vam je dodijeljena. Kako biste je Vi argumentirali? Šta smtarate svojim najvećim postignućima u dosadašnoj karijeri?

Stanković:  Opet da ponovim, ne volim i vrlo mi je teško i neprijatno da govorim o nekim svojim kvalitetima. Smatam da, ako ih posedujem, drugi treba da govore o tome. Ali, ako govorimo malo šire, mislim da je u životu, kao i u biznisu, užasno važno i teško trajati. Brojni su primeri zvezda koje su kratko gorele i nestale. A da bi trajao na jednom takom nestabilnom i zahtevnom tržištu, kao što je ex-yu reklamno tržište, moraš biti stalno nov, inovativan i drugačiji. Jedina konstanta su promene.

MM: Prošla je godina bila veoma uspješna za Communis, pa mi se Nagrada za životno delo doima kao kruna jedne dobre godine, iako se odnosi na vaš ukupan dosadašnji rad.

Stanković: Ne znam da li je prošla godina bila baš toliko uspešna, koliko je to bila pretprošla, ali smo uspeli da preživimo, čak i povećamo broj zaposlenih, zadržimo plate na istom nivou, dobijemo nove klijente, uvedemo neke nove usluge i dobijemo najveći broj lokalnih nagrada za kreativni rad. Malo li je na ovu skupoću?

MM: Communis je prošle godine značajno i kadrovski ojačao. Agenciji se pridružio Slavimir Stojanović, danas vjerovatno najkreativniji Srbin. Ponovo ste na istim projektima. Kako ste zadovoljni ovom saradnjom?

Stanković: Stvarno mi je bilo ogromno zadovoljstvo kada je Slavimir došao sa predlogom da mi se pridruži u Communisu. Ja njega doživljavam kao mlađeg brata i trudim se da napravimo takav odnos u kojem ćemo obojica (a i tim), biti zadovljni. Dosadašnji rezultati su više nego zadovoljavajući i njegov doprinos uspešnosti Agencije je vrlo značajan. Drago mi je da se  odlično uklopio u celokupni tim i da odlično sarađuje sa drugim kreativnim direktorom Nebojšom Krivokućom. Posebna priča je naša zajednicka firma Designis, koja se bavi dizajnom, brendingom i korporativnim identitetom i koja je za par meseci, koliko postoji, uspela da uradi par vrlo interesatnih i značajnih projekata.

JEDINA KONSTANTA U OGLAŠAVNJU SU PROMENE

MM: Koje biste projekte posebno akcentirali u dosadašnjem radu Designisa?

Stanković: Designis je mlada kompanija, osnovana polovinom prošle godine, tako da imamo samo nekoliko projekata koji su ugledali svetlo dana. Većina projekata je u fazi realizacije, tako da ne smem da pričam o tome. Ono što je iz dosadasnjeg rada bilo najzahtevnije i ima odlične rezultate na tržištu jesu boca i etiketa za Pils Plus, brend koji je u portfoliu Heinekena.

MM: Zadnjih godina kako je ekonomska kriza potresla cjelokupnu svjetsku ekonomiju, pa i industriju oglašavanja, govori se o tome da se oglašavanje mijenja i da se pokušava prilagoditi sve zahtjevnijem potrošaču novog vremena. Nekako se orkestrirano govori, s nivoa globalnih agencijskih lanaca, o promjenama, posebno o promjenama koje nameću novi mediji i društvene zajednice na Internetu. Kako Vi gledate na oglašavanje danas i sutra, na promjene o kojima se toliko govori?

Stanković: Ponoviću još jednom da su jedina konstanta naše profesije promene. Ponekad zavidim npr. ginekologu, u čijem poslu su promene daleko manje nego kod nas. Privilegija je, ali i prokletstvo, živeti u ‘interesantnim’ vremenim koja su moju generaciju ‘razvalila’. Složićete se da je pre 30, 20, pa i 10 godina teško bilo predvideti svetsku reklamnu scenu 2010. godine. Mada, ako ćemo pošteno, suština našeg posla – prenos poruke, je ostao isti. Ali je od jednosmernog, postao dvosmeran – komunikacija. Od malog broja medija, postao je užasno veliki. Od relativno skromne ponude, došlo je do hiperprodukcije. Od uplašenog potrošača, dobili smo zahtevnog. Inače, sve je isto. To me podseća na čuveni Radio Jerevan, koji je u doba SSSR-a (za neupućene, oko ovih pojmova, otiđite na Wikipediju), važio za jednu ‘humorisičku’ varijantu. I tako, pitali slušaoci Radio Jerevan, da li je tačno da je Petar Petrović dobio na lutriji 5.000 dolara. Odgovor je bio da je vest tačna, ali, nije Petar Petrović, nego Pjotr Mihajlović, nije dobio, nego izgubio, nije na lutriji, nego na pijaci, nije 5000, nego 50, nije dolara, nego rubalja. Ali, vest je u principu tačna. Tako se i mi, u principu, bavimo istom profesijom.

Što se tiče promena u samoj profesiji, tu imamo evolutivne i revolutivne promene. Revolutivne su oštrije, bolnije, a evolutivne dugotrajnije i nepovratne. Evolutivnim promenama su izumrli dinosaurusi, revolutivnim promenama su se menjali režimi. Ljudi su, generalno, neskloni promenama, jedino kad moraju. To ja nazivam teorijom velike nužde, jer je čovek sklon da se menja jedino kada je u velikoj nuždi. Ovako, ne baš. Mislim da smo mi još u maloj nuždi, jer i dalje su veliki delovi budžeta u ‘starim’ medijima, (koji se isto menjaju), tako da se industrija lagano menja i, kao u prirodi, dinosaurusi će izumreti. Doduše, ne za 1000 godina, nego malo brže, za 5-10 godina. Ali će se neki novi organizmi u međuvremenu pojaviti i zagospodariti planetom. Ne kažu džabe mudri latini: Historia est magistrae vitae – ili, vidi šta je bilo, ali gledaj napred.

MM: Communis je regionalna agencija pa nas zanima i Vaš pogled na regionalnu oglašivačku scenu. Imamo li mi danas regionalne oglašivače s regionalnim budžetima ili se budžeti ipak određuju za svako tržište pojedinačno pa agencije, koje prate svoje klijente, trebaju otvarati urede u svim zemljama regije.
Stanković: Regionalnih agencija nema bez regionalnih klijenata. Regionalni klijenti su oni koji čitavu regiju posmatraju jedinstveno, nisu je podelili u zone koje pripadaju Rumunijama, Mađarskama ili ostali ‘pristojnim’ zemljama i imaju svest o tome. Na žalost, broj pravih, odnosno, takvih regionalnih klijenata je užasno mali, a dva apsolutno najveća su Agrokor i Atlantic, koji je to postao kupovinom Droga Kolinske. Ne znam sve detalje, ali imam utisak da i oni još uvek lutaju po pitanju definisanja svih koristi i načina oko rada kao regionalni giganti i u ovoj našoj oblasti.

REGIONALNO OGLAŠAVANJE SE RAZVIJA SPORO, ALI SE IPAK KREĆE

MM: Šta bi se, po Vašem mišljenju, trebalo dogoditi pa da se sadašnja situacija promijeni, da dođe do razvoja oglašavanja na novu cijele regije?

Stanković: Nema razvijenog oglašavanja bez razvijenog biznisa, a razvijenog biznisa nema bez razvijenog tržišta. Mi smo pre 15-tak godina da li završili ili privremeno zamrznuli naša neprijateljstva, pa ni zajedničko regionalno tržište još nije zaživelo. Slovenačke kompanije su imale najveće šanse posle ratova, jer su imale najjaču ekonomiju i najsnažnije brendove. Ali, to nisu iskoristili, jer nisu bili u stanju da ‘pobegnu’ od kompleksa male zemlje. Osim toga, imam utisak da je tih godina Kardelj, odnosno samoupravni pristup razvoju, bio još dosta prisutan. Što bi ljudi rekli, nisu bili toliko gladni, odnosno, kako moja omiljena teorija ‘velike nužde’ to kaže, nisu bili u velikoj nuždi da se šire dalje, jer su savršeno dobro prolazili u zaštićenoj Sloveniji.

Što se tiče celovitih regionalnih kampanja, one se već pojavljuju kod nekih regionalnih klijenata, manje ili više konstantno. Koliko je meni poznato, Agrokor, kao lider u regiji, redovno organizuje regionalne pitcheve na koje poziva i regionalne agencije, a i daje regionalne brifove. Dakle, ipak se kreće, dosta sporo, ali je stanje bolje nego pre desetak godina.

MM: Neki od vaših klijenata su vodeće srbijanske ili multinacionalne kompanije koje djeluju na reagionalonom tržištu. Jesu li od Communisa ikada naručile regionalnu kampanju, ili svaka vaša agencija radi svoje tržište?

Stanković: Srbija, na žalost, zaostaje za Hrvatskom po pitanju sagledavanja regije kao jedinstvenog tržista u svim elementima, pa i u naručivanja regionalnih kampanja. Ako uporedite akvizicije srbijanskih i hrvatskih kompanija u ne-svojim zemljama, videćete da je tu ogromna diskrapanca u korist Hrvata. Srbija je, kao zemlja, dosta otvorena za komšijska ulaganja, za razliku od Hrvatske, gde se srpske kompanije aktivne na hrvatskom tržištu mogu nabrojati na prste jedne ruke. Na žalost, imam utisak da se tu politika dosta umešala. Samim tim, mi nemamo regionalnu kampanju.

MM: Da li bi, po Vašem mišljenju, uspostava saradnje između strukovnih udruženja, u zemljama regije, doprinijela dinamičnijem razvoju regionalnog oglašavanja? Poznajemo li se mi dovoljno da bismo mogli kvalitetnije sarađivati?

Stanković: Bez obzira što bi to moglo da zvuči jugonostalgičarski (što ja, iskreno, jesam), ili da zagovara određene političke stavove (što ja ne želim), sve zemlje regije imaju dosta toga zajedničkog – od nasleđa, situacije i problema, do sličnih razmišljanja o nekim stvarima. Jezik, muzika, kultura, pa i kreativne industrije (tu mislim na neku novu definiciju kulture, koja tretira i našu profesiju), su definitivno nešto što spaja, a ne razdvaja ljude. Mislim da je više nego logično i normalno da se strukovna udruženja međusobno upoznaju, da se povežu,  razmene iskustva, a posebno bi značajno bilo da povedu neke zajedničke akcije neophodne svima.

USPIJEVAM REALIZIRATI SVOJU MISIJU

MM: Kako gledate na ideju o osnivanju regionalnog festivala oglašavanja?

Stanković: Kao i u prethodnom pitanju – mislim da bi to bilo odlično. Festival u Portorožu je to bio, ali je prvo otišao u centralnu i srednju Evropu, a sada je krenuo u Honduras, tako da je ostavio ogromnu prazninu. Weekend media festival u Rovinju i njegov fantastičan uspeh, pokazuju da postoji želja ljudi iz regije da se okupljaju zbog druženja, saznavanja nečeg novog, dernečenja. Treba još i takmičenje, pa da svi budu srećni i zadovoljni, jer nagrade su čudo! Dakle, to mi izgleda kao brilijantna ideja, naročito sada, kada je većina zemalja regije odlučila da se malo odmori od ratova i krene ka Evropi, pa bi se tu mogli naći i neki fondovi koji bi potpomogli proces integracije, odnosno usaglašavanja s evropskim standardima i u tom pogledu. Toplo podržavam takvu inicijativu.

Razmišljajući o čitavoj toj situaciji vezanoj za struku i razvoj struke, imam osećaj da na svim tržištima nedostaju takve ‘lokomotive’ razvoja struke, kao što ste ti, Apih, Repovš, Sakan, Pekica, Žozef, Čeh… Nove generacije su se više okrenule ka biznisu, stekle su znanja koja su sada daleko drugačija od ranijih, situacija se izmenila drastično, tako da ne postoji dovoljno zainteresovanosti ili ludila da se uradni nešto dobro, ne samo i isključivo za svoju guzu, nego i malo šire. Potrebno je da se pojave novi ljudi koji će povući struku napred, po novim parametrima i kriterijumima, gde se ne isključuje (odlična) profitabilnost! Dapače. Pogledajte koliko su određeni festivali profitabilni – od Epice do Gun Reporta. Ali, potrebno je naći nišu na tržištu i raditi, raditi i samo raditi. Neki iz naše generacije, bez obzira na sav mladalački entuzijazam koji imamo u svojim 60-tim ili 70-tim godinama, nismo više genetski kompetentni da povučemo struku napred u tom pravcu. A od prežvakavanja starih priča kako je bilo na Okruglom stolu na Bledu ili u Portorožu i sličnim stvarima, već mi je muka. Prošlost je stvar prošlosti. Dakle, tražimo neke nove klince kojima mi možemo pomoći nekim svojim iskustvom, a nikako vođenjem. Što bi rekao drug Tito: Novo vrijeme traži nove kadrove, drugovi i drugarice.

MM: Srbija se prije dvije godine, na ljestvici najbrže rastućih tržišta oglašavanja u svijetu, našla na prvom mjestu po prognozama rasta. Koliko je kriza zaustavila taj rast i smatrate li da bi Srbija uskoro trtebala postati vodeća zemlja na Balkanu po investicijama u oglašavanje?

Stanković: Prema nekim procenama, 2009. godine pad reklamnog tržista je bio oko 22 odsto, da bi prošlu godinu imali rast od 8.7 odsto! I dalje je srpsko tržište najpotentnije u regionu iz prostog razloga što je odnos ulaganja, per capita, još uvek manji u odnosu na najrazvijenije zamelje, kao što su Slovenija i Hrvatska. Srbija ima preko 7.5 miliona stanovnika i kao takva, sigurno predstavlja tržište koje traži i adekvatna ulaganja u oglašavanje. Pitanje je da li ćemo uspeti da stignemo nivo ulaganja koji imaju zemlje sa sličnim brojem stanovnika (npr. Mađarska), a siguran sam da se nikad nećemo izjednačiti s Austrijom i Švajcarskom. Ali, da će biti rasta bržeg nego u regiji, u to sam siguran.

MM: U jednom ste odgovoru kazali da vam predstoji još deset godina rada dok ne zatvorite svoju knjigu u oglašivačkoj industriji. Šta biste željeli postići u tih deset godina, mada ja mislim da će preostali dio Vaše karijere trajati mnogo duže?

Stanković: Ja imam viziju, koju ostvarujem, a to je da je moguće raditi dobro, lepo, pošteno,  puno uživati i zabavljati se u radu. To bi trebalo da donese rast i razvoj agencije i to je nešto čemu težim i šta ostvarujem. Da bismo sve to postigli na značajnom nivou, potrebna je i veličina koja ti omogućuje da budeš ‘dobar’ i ‘značajan’. Nažalost, u biznisu, kao i u životu, veličina je ipak bitna. To što si tehničar znači, ali ako si mali, ni da si inženjer, nije dovoljno. Mi smo već sada na mestu broj 4 po veličini u Srbiji, najveća smo nezavisna agencija, a sada, kada smo deo DDB lanca, očekujem vrlo brzo da se ubacimo među prve tri, sa velikim ambicijama. Pošto sam jednom već bio mega-najveći, znam kako se to radi. I to je jedan lep san, koji će se, kao i svi snovi koje istinski sanjaš, pre realizovati nego što misliš. A onda ću napraviti neki novi cilj koji će me držati, drmati, dražiti, draskati i dati mi snagu da sa 65 godina shvatim, da pravi zivot, u stvari, počinje u tom uzrastu.