PROBLEMi su neophodan sastojak za inovativno i kreativno razmišljanje
Dok žiri ocenjuje prispele radove na ovogodišnji konkurs, zamolili smo jednog od članova žirija, Vladimira Ćosića, Executive Creative Director agencije Drive da se kratko osvrne na nekoliko aktuelnih tema.
Mnogo se govori o načinima razvoja biznisa kroz nove tehnološke inovacije. Kako biste Vi objasnili ulogu direktora kompanije na tržištu koje je u procesu digitalizacije i ulogu direktora marketiške agencije koja osmišljava i pruža digitalne strategije i tehnike?
Bez obzira na to što mnogi ljudi osećaju bukvalni strah od tehnoloških inovacija i brzine kojima se odigravaju, ono što je nesumnjivo je da se u srži i centru svih tih promena nalaze LJUDI. Uloga direktora kompanija, pogotovo onih kreativnih, je u ovim okolnostima ista kao i u bilo kojim drugim, a to je da budu pravi lideri tako što će se baviti ljudima, biti njihovi mentori, oslonci, pomoć i podrška. Trenutno se čini da svest ljudi o tehnološkim promenama sazreva paralelno, gotovo odvojeno i različitim tempom od razvoja tehnologije zbog čega sam mišljenja da je zadatak ne samo direktora kompanija već i čitavih kompanija koje se na neki način bave tehnologijama ili komunikacijama da edukuju i povezuju ljude sa tehnologijama sa jedne strane, a sa druge da tehnologiju čine ljudskijom, da joj daju pravu upotrebnu vrednost.
Govoreći o veštačkoj inteligenciji kao o budućnosti poslovanja, efekti i izazovi digitalizacije katkad nailaze na skepticizam. Da li smemo da gledamo budućnost kroz ružičaste naočare?
Skepticizam postoji u vezi sa mnogim aspektima novih tehnologija, ne samo u pogledu korišćenja veštačke inteligencije. Taj skepticizam je povezan sa strahom od novog i nepoznatog, koji je oduvek postojao i čini se da je jedan od sastavnih delova ljudskog postojanja. Inovacije uvek sa sobom nose i deo rizika, jer nikada ne možemo ni da pretpostavimo za šta mogu biti upotrebljene – atomska energija na primer je jedan od najvećih izuma u istoriji čovečanstva, ali je (zlo)upotrebljen za pravljenje najrazornijeg oružija u istoriji. I pored stečene anksioznosti, ja biram da se radujem budućnosti i da očekujem najbolje od nje, uostalom, bez obzira kako nam nekada izgleda, vreme u kojem živimo je u različitim aspektima najhumanije i najkvalitetnije doba po ljudsku vrstu. Naravno, neophodna je doza opreza i proaktivnog promišljanja u vezi sa posledicama koje tehnologije mogu doneti, za to smo svi odgovorni. Iz tog razloga, ne mislim da je skepsa nužno loša, ona dovodi do tog potrebnog nivoa kritičkog promišljanja.
U jednom od intervjua govorili ste o srpskom tržištu i njegovoj spremnosti za inovativne projekte. Sta su po Vama potencijali a šta je ono što kolektivno treba da unapredjujemo?
Da, zaista sam više puta tvrdio da smo više nego spremni za inovacije i i dalje to tvrdim, iako je i tada, a mnogima će i sada zvučati kao jeres. Da biste bili inovativni, neophodno je da posedujete odredjenu dozu pragmatične inteligencije, koju mislim da kolektivno kao nacija posedujemo, jer smo bili izloženi tolikim nedaćama da smo naprosto koletivno postali društvo osposobljeno da se prilagodjava, adaptira, kombinuje, eksperimentiše, preispituje i slično. Drugi neophodan sastojak za inovativno i kreativno razmišljanje su, verovali ili ne PROBLEMI, da ne koristim eufemizam izazovi. Inovacije su u stvari pragmatično rešavanje problema, a poznajući naše, balkansko okruženje, mi obilujemo “kvalitetnim” problemima koji vape da budu rešavani. Ako stvari posmatramo iz tog ugla, nama je ako ne lakše a onda svakako daleko inspirativnije nego da živimo u jednoj visoko uredjenoj Švajcarskoj ili Skandinaviji, gde su retki izuzeci ljudi koji ne recikliraju ili ne vode računa o svojoj okolini, gde se poštuju sva ljudska prava, gde je organizacija društva i države na najvišem mogućem nivou u svim segmentima.
Dovoljno je pogledati agencije iz odredjenih zemalja latinske Amerike, koje ne stvaraju u boljim uslovima od nas, a redovno su neke od najnagradjivanijih na svetskim kreativnim festivalima. Mislim da to treba da nam bude uzor i ideal ka kojem treba da težimo.
Ono što nam nedostaje su hrabrost i organizacija. Hrabrost da uzmemo sudbinu u svoje ruke, donosimo odluke, pravimo promene, guramo sopstvene ideje do kraja bez obzira na posledice i bez ikakvog kompleksa u odnosu na bilo koju drugu zemlju ili naciju. I dobra organizacija da se svi potencijali koje imamo usmere u pravcu realizacije tih ideja.
Film Kralj Petar“ , gde ste bili koscenarista, je srpski kandidat za Oskara. Ova priča vas predstavlja u novom svetlu. Kako ste se obreli u istorijskom filmu, sa kakvim izazovima ste se suočili i šta ste želeli da postignete?
U stvari, pošto je moja primarna profesija dramaturgija i filmski i TV scenario, ova priča me predstavlja u starom svetlu. Oduvek su me kao pisca i scenaristu interesovale istorijske teme i mogućnost da se kroz njihovo tretiranje bavim sadašnjim vremenom, pokušavajući da otkrijem neprolazne paterne, arhi modele ljudskog ponašanja. Autor filma, reditelj Petar Ristovski je čitao neke moje scenarije koje sam pisao još na Fakultetu dramskih umetnosti i odlučio da bih ja mogao biti prava osoba za pisanje scenarija za film Kralj Petar Prvi. Naša saradnja je bila izuzetna, jer smo obojica umetnički gledano opsesivno vezani za temu
konstruisanja i razgradnje mitova, što je i osnova filma o kojem govorimo. Hteli smo da se na iskren i ljudski način, shodno sopstvenom subjektivnom osećanju epohe bavimo važnim istorijskim trenucima i ličnostima, prikazujući ih kao ljude od krvi i mesa, a da paralelno gradimo mit koji nikada ranije nije ispričan, a po meni je neobično važan, mit o hrabrosti, mudrosti, patriotizmu i mučeništvu srpskog seljaka. Iako nije lako subjektivno se baviti dogadjajima o kojima govoto svi imaju neko mišljenje i koji nam, istorijski gledano, nisu toliko daleko, mislim da smo uspeli da napravimo jedan iskren i emotivno snažan film koji ne podilazi ni levoj ni desnoj političkoj orijentaciji, čime sam u potpunosti zadovoljan.
Izazovi sa kojima sam se susreo, kao što to obično biva u umetnosti su manje bili kreativne prirode, koliko logističke, scenario sam pisao za daleko kraće vreme nego što je to za tu vrstu poduhvata “normalno”, uz to paralelno sa mojim poslom u agenciji.
Koliko mislite da su institucije nacionalnog festivala ovog tipa bitne za agencijske mreže i koliko je uopšte danas važna tradicija koju baštini UEPS kao najstarije strukovno udruženje?
Mislim da su veoma važne, podjednako za mreže kao i za nezavisne agencije. UEPS će dati svakako istorijski presek najbitnijih stvari u vezi sa našom industrijom i kreativnošću u našoj zemlji. Ipak, mislim da je konstantno unapredjivanje neophodno. Iskreno se nadam i očekujem da će UEPS u godinama koje su pred nama predstavljati jednu odskočnu dasku za kreativne kampanje naše zemlje na putu ka regionalnim i internacionalnim takmičenjima. Mišljenja sam da naša kreativna industrija to zaslužuje.