„Ако ми заиста желиш срећу онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар а не удавача,“ поручила је Надежда Петровић мајци у писму написаном 1898. године, након што је оставила вереника и отишла у Минхен да студира, као прва девојка из Србије.
За ову познату сликарку каже се да је била испред свог времена. Не само као сликарка, већ и као жена која је пркосила пратријахалном духу Србије тог доба. Многи сматрају да то не чуди јер су и њени родитељи имали напредне ставове за доба у којем су живели.
Непосредно пред одлазак у Минхен на школовање, Надежда је прекршила нека традиционална правила. Наиме, требало је да се уда за једног судског официра. Међутим, Надеждина несуђена свекрва тражила је превелики мираз, па је млада уметница раскинула веридбу. У ондашњој патријархалној Србији, одбијање преговора око мираза и раскидање веридбе изазивали су скандал у друштву.
„Ја се заиста осећам срећна што се не удадох, јер да то учиних била бих само једна обична жена, као и моје пријатељице које одужују само дуг природи. О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар а не жена, жена има доста а и ти си их доста спремила за тај позив, но још немаш сликара,“ написла је Надежда мајци која јој осим Надежде имала још 6 кћерки и два сина.
У свом науму да постане сликар је успела. Надежда Петровић увела је савремене европске сликарске покрете у српско сликарство, што овдашња уметничка критика није најбоље схватала, излагала је самостално, али и на првој Југословенској уметничкој колонији у Народном музеју, где се и данас чувају њена бројна дела.
За обнову најстаријег музеја у Србији, у току је акција „Отворимо заједно Народни музеј“ коју је покренуло Зајечарско пиво. У оквиру ове друштвено одговорне кампање, за обнову Народног музеја биће издвојен по један динар од сваке продате лименке са пејсажом Надежде Петровић „Дрво у шуми“, као и осталих из специјално дизајниране серије лименки Зајечарског пива са ремек-делима српског сликарства која се чувају у Народном музеју у Београду.