Tim Berner-Li (Tim Berners-Lee), britanski je naučnik, tvorac World Wide Web-a i čelnik World Wide Web konzorcijuma. Krajem osamdesetih, tokom studija na univerzitetu CERN (u Ženevi), Berners-Li je kombinovanjem različitih tehnika usavršio ono što danas zovemo veb – sistem koji omogućava linkovanje, pregledanje i sortiranje svih mogućih informacija preko kompjutera povezanih telefonskom mrežom. Zbog toga, on se danas naziva ocem interneta.
Za sajt Gardijan (Guardian) napisao je članak u kome upozorava na zloupotrebu interneta (u kojoj svi učestvujemo, svesno ili ne), a mi vam prenosimo delove:
„Tačno 12. marta obeležilo se 28 godina od kada sam potvrdio svoj originalan zahtev za worldwide web. Zamišljao sam internet mrežu kao otvorenu platformu koja bi omogućila svima i svuda da dele informacije, pristupaju mogućnostima, i sarađuju izvan geografskih i kulturoloških granica. Na mnogo načina, veb je ispunio tu viziju, mada je vodio bitku za tu svoju otvorenost. Ali, tokom proteklih 12 meseci postao sam veoma zabrinut zbog tri nova trenda, za koje mislim da bi trebalo da radimo na njima da bi se ispunio pun potencijal veba, kao alata koji služi čovečanstvu.
1. Izgubili smo kontrolu nad našim ličnim podacima.
Trenutni biznis model za mnoge sajtove na internetu jeste da nude besplatan sadržaj u zamenu za lične podatke. Mnogi se i slože sa uslovima korišćenja- iako su često dugački i nerazumljivi, mada nas generalno nije mnogo briga. Ali, propuštamo trik. Kako se naši podaci drže u vlasničkim „silosima“, izvan našeg dometa, gubimo dobrobiti koje bismo mogli da dobijemo ako bismo imali direktnu kontrolu nad podacima, i izbor kada i sa kim bismo ih podelili.
Masovno prikupljanje podataka od strane kompanija ima i druge uticaje. Kroz saradnju sa kompanijama, vlade sve više nadgledaju svaki potez na internetu i sprovode ekstremne zakone koji gaze naša prava na privatnost. U represivnim režimima, lako je videti štetu koja se može naneti – blogeri mogu da budu uhapšeni ili ubijeni, a politički protivnici mogu da budu nadgledani. Čak i u zemljama za koje se veruje da njihove vlade rade u najboljem interesu građana, nadgledanje svih sve vreme jednostavno je otišlo predaleko. To stvara negativan efekat na slobodu govora i zaustavlja internet koji se koristi kao prostor za istraživanje važnih pitanja, kao što su osetljive stvari vezane za zdravlje, seksualnost i religiju.
2. Netačne i neproverene informacije lako se šire internetom.
Većina ljudi pronalazi vesti i informacije na internetu kroz društvene mreže i pretraživače. Ovi sajtovi zarađuju više novca kada kliknemo na linkove koje nam prikazuju. I biraju šta da nam prikažu na osnovu algoritama, koji se zasnivaju na našim ličnim podacima koje konstantno sakupljaju. Krajnji rezultat jeste da nam ovi sajtovi pokazuju sadržaj za koji misle da ćemo kliknuti, što znači da se dezinformacije, lažne i šokantne vesti, dizajnirane da se poklapaju sa našim predrasudama, šire poput požara. Kroz armiju botova i nauku o korišćenju podataka, oni sa lošim namerama mogu da izigraju sistem tako da šire dezinformacije radi finansijske ili političke dobiti.
3. Političkom reklamiranju na internetu potrebna je transparentnost i razumevanje.
Političko reklamiranje na internetu brzo je postala sofisticirana industrija. Činjenica je da većina ljudi dobija informacije od samo nekoliko platformi i povećana sofisticiranost algoritama dovodi do velikih količina ličnih podataka, što dalje znači da se političke kampanje zasnivaju na stvaranju individualnih reklama koje su usmerene direktno na korisnike. Jedan izvor kaže da se tokom izbora 2016. u Americi koristilo preko 50.000 varijacija reklama svakog dana na Fejsbuku (Facebook), što je skoro pa nemoguća situacija za praćenje. Postoje i uverenja da su neke političke reklame – kako u Americi tako i širom sveta – korišćene na neetičke načine – da bi se biračima prikazale lažne vesti, ili da bi se drugi držali daleko od izbora. Ciljano oglašavanje omogućava kampanji da plasira potpuno različite, čak i stvari koje su u konfliktu, i to različitim grupama. Da li je to demokratski?
Izvor: BIZLife